Tри стилски блиска, култна дела позног романтизма са гласом, тумачи сопран Сара Траубел са богатим нијансама свог гласа, oд деликатног вајања дугачких музичких фраза до задивљујућег високог регистра.
На првом концерту који је у сезони CRESCENDO 25-26 требало да предводи шеф-диригент Београдске филхармоније Габријел Фелц, уместо маестра оркестром диригује Карлос Мигел Пријето.
Циклус Седам раних песама је Албан Берг (1885-1935) написао између 1905. и 1908. године током студија композиције код Арнолда Шенберга, које је започео само годину дана раније са веома скромним знањем свирања клавира. Три песме овог циклуса су прва Бергова остварења која су икада јавно изведена.
У свом изворном облику, песме су биле написане за глас и клавир, али их је Берг касније, 1928. године, оркестрирао, дајући циклусу пунији, богатији звук у складу са својим зрелим стилом. Исте године оркестриран циклуса песама је и премијерно изведен. Песме представљају прелаз између зрелог романтизма и експресионизма, и показују Бергов композиторски развој. Иако је тада још увек био под јаким утицајем Густава Малера, Рихарда Штрауса и раног Шенберга, у њима се већ могу чути обриси личног стила који ће касније у потпуности развити у делима попут опере Воцек. Уз то, иако су назване ране песме, у њима се уочава зрелост уметника и изграђен осећај за динамичке нијансе и дубину израза. Радећи на оркестарској верзији Берг их није значајно мењао у погледу структуре, што показује колико је био задовољан оригиналним композицијама чиме је желео и да ода признање свом уметничком развоју и раном стваралаштву.
Стихови истакнутих песника Рилкеа, Шторма, Ленауа и других, пажљиво су одабрани да би композитору омогућили богат емоционални израз. Целостепена лествица и нежне текстуре Ноћи (стихови Карла Хауптмана) подсећају нас да се Шенбергов круг дивио естетици француских импресиониста. У Малеровом стилу написана, Песма трске користи тонско сликање да би пренела узнемирујуће емоције из Ленауове песме о повратку жене на место где је чула да се љубавник удавио. Овде као и у песми Славуј на стихове Теодора Шторма, утицај Бергових романтичних претеча у жанру уметничке песме је најочигледнији. Драматуршки врхунац циклуса представља песма Овенчан сном на Рилкеове стихове, а њена хармонска нестабилност представља поглед у будућност. У соби, на стихове Јоханеса Шлафа је најранија песма (из 1905. године) која одаје француски укус, заједно са интензитетом детаља којем се Берг дивио код Малера. Сензуалност која је карактеристична за Бергову музику меша се са техникама које је научио од Шенберга у Оди љубави (стихови Ота Ериха Хартлебена). Кратка последња песма Летњи дани је написана на стихове песника кога је Берг познавао од детињства, Паула Хоенберга, и завршава циклус у страственом тону.
Четири последње песме, последње су завршено дело Рихарда Штрауса (1864-1949), написано када је композитор имао 84 године. Поред инструменталне музике и опера, које су заузимале централни део његовог стваралачког опуса, композитор је написао и око 200 соло песама. Четири последње песме убрајају се међу најбоље од њих. Пролеће, Септембар, Пред сном и Предвечерје написане су на стихове Хермана Хесеа и Јозефа фон Ајхендорфа. Наслов који их је објединио постхумно је, 1950. године, дао композиторов пријатељ Ернст Рот, главни уредник издавачке куће Boosey & Hawkes. Штраус је умро у септембру 1949. године, а годину дана касније, дело је премијерно, у Ројал Алберт Холу у Лондону, извела Кирстен Флагштад, са Филхармонија оркестром, под управом Вилхелма Фуртвенглера.
Идеју за настанак песме Предвечерје Штраус је добио након читања песме Јозефа фон Ајхендорфа, која је за њега имала посебно значење. Док је радио на музици, добио је примерак комплетних песама Хермана Хесеа, које су на њега оставиле снажан утисак. Тако је музику за Пролеће, Септембар и Пред сном написао на Хесеове стихове, за сопран и оркестар, са намером да им накнадно прикључи још две песме.
Све песме осим Пролећа која има љубавну тематику, баве се темом смрти и то је заједнички именитељ који их повезује. Одликује их спокојна, смирена атмосфера, а на крају Предвечерја Штраус цитира сопствену симфонијску поему Смрт и преображење. Значајне улоге које је композитор доделио сопрану и хорни, имају упориште у композиторовом личном животу. Његова супруга, Паулина де Ана била је чувени сопран, а његов отац Франц Штраус, професионални хорниста.
Редослед по којем је Ернст Рот штампао песме не кореспондира редоследу по коме су оне написане, а и на премијерном извођењу редослед је био другачији. Иако оно хронолошки није исправно, у савременим извођењима се углавном поштује редослед дат у штампаном издању.
Богата диригентска каријера Густава Малера (1860-1911) дозвољавала му је да се током летњих одмора посвети компоновању. Током лета 1899. и 1900. године, после неколико година паузе, Малер се са Четвртом симфонијом вратио симфонијском жанру.
Првобитна композиторова замисао била је да симфонија буде састављена од шест ставова са идејом преласка земаљског у божанско. Уместо тога, резултат је четвороставачна симфонијска форма. Почетни став традиционалне сонатне структуре је на микроплану састављен од више различитих мозаичних одсека који заједно чине јединствену структуру. Специфичност другог става, скерца, је другачије штимовање соло виолине којим се постиже тањи, спектрални звук, којим је Малер желео да дочара плес ђавола. Трећи став је сет варијација на две контрастне теме са карактером свечаног марша, а циклус заокружује финале у форми оркестриране соло песме Небески живот, настале 1892. као засебна композиција. Пошто се идеја о њеном смештању на крај Треће симфоније као њен завршни став није чинила довољно добром, савршено се уклопила у концепт Четврте симфоније. Малер је сматрао да само дете може да разуме и објасни ову симфонију. Зато улогу солисте даје сопрану који треба да звучи дечије у описивању радости као лирска кулминација дела.
Данас је тешко замислити како је овако љупко дело могло бити сматрано безначајним и изазвати протест публике и критике. Минхенска премијера 1901. године доживела је фијаско и извиждана је уз коментаре да је нејасна и без укуса. Вероватно су очекивања била превисока, јер је претходна, Трећа симфонија дочекана са одушевљењем, а додатни разлог је било и одсуство програмских наслова ставова. Поред бечких, на исти начин дело су оценили и амерички критичари у Њујорку 1904. године.
Малерова Четврта симфонија је симбиоза карактеристика које су красиле његов целокупни стил – љубав према природи, гротескни хумор, богата оркестрација, комбиновање инструменталног и вокалног жанра, опус као резултат тражења смисла живота. Четврта симфонија је била последња од девет Малерових великих симфонијских остварења која је црпела инспирацију из циклуса песама народне поезије Дечаков чудесни рог. Опхрван радом у Бечкој опери, композитор се окренуо топлој лирској атмосфери са једноставношћу музике насупрот масивним делима са којима ће завршити свој стваралачки пут. Богата инвенција уткана је у елементе музике прошлих епоха – полифонија барока, формални обрасци и прозрачност партитура класицизма, мотивски рад романтизма, па чак и поглед унапред ка дометима које је касније започела Друга бечка школа.
Даница Максимовић
